|
KVALITETNO NAUČNO DELO
Dr Olivera Knežević-Florić: PEDAGOGIJA RAZVOJA , Filozofski fakultet, Novi Sad, 2005, str.
Dr Gordana Budimir-Ninković
Učiteljski fakultet
Jagodina
UDK - 376.36
Prikaz dela
Tekst objavljen u časopisu "Nastava i vaspitanje" br. 1, 2006. god.
Monografija Pedagogija razvoja je preuređena doktorska disertacija pod naslovom Novi pristup integraciji pedagogije esencije i pedagogije egzistencije iz diskursa pedagogije društva znanja, odbranjena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ona predstavlja rezultat teorijskog istraživanja suštinskih pitanja pedagogije iz diskursa savremenog društva znanja.
Knjiga ima šest sistematično i studiozno obrađenih delova, koji su funkcionalno povezani. To su:
- Pedagogija razvoja sa stanovišta poimanja (konstrukcije) stvarnosti;
- Diskurs društva znanja - kontekst za razumevanje pedagogije razvoja;
- Ku l t u r o l o š k i pristup pedagogiji razvoja;
- Kompetentnost kao temeljna odrednica pedagogije razvoja;
- Razvoj potencijala za akcionu kompetentnost;
- Refleksija humanističko-razvojne paradigme na pedagošku praksu.
Svaki deo sadrži nekoliko potpoglavlja, koja čine sadržajnu u logičku celinu, a sve to doprinosi kvalitetu sadržaja knjige u celini.
Pored toga, tu su i zaključna razmatranja i perspektive za budućnost, rezime, zaključak i bibliografija.
U prvom poglavlju je obrađena pedagogija razvoja sa stanovišta poimanja konstrukcije stvarnosti. Imajući u vidu da je pedagogija društveno-istorijski uslovljena, ona prati društvena kretanja i na osnovu toga ima mogućnost da kreira i usmerava društvene promene i kretanja. Da bi što vernije prikazao pedagogiju razvoja, autor razmatra probleme pedagogije esencije i pedagogije egzistencije, kao i mogućnosti premošćavanja njihovog jaza i stvaranja jedinstva tražeći izlaz u definisanju treće pedagogije Bogdana Suhodolskog, kao i u konceptu novih pedagoških pravaca.
Autor razjašnjava suštinu pedagogije egzistencije i tvrdi da ona obuhvata problematiku pripremanja za život. "Šta treba da radim?" pita se čovek koji stvarnost poima kao pripremu za život, kao polje delovanja, života, rada." (str. 16). Na drugoj strani je pedagogija esencije. "Kakav treba da budem?" pita se čovek za koga je stvarni svet svet vrednosti i obaveza; stoga se ovaj pojedinac fokusira na razvoj sopstvenog unutrašnjeg života" (str. 16).
Uvažavajući te konstatacije, sledi novo pitanje: "kako razvijati obrazovni sistem koji bi bio u saglasju s promenama u drugim sferama života i rada!?" (str. 17). Nema sumnje da je to suštinsko pitanje zbog praćenja razvoja društva i promena u budućnosti, jer je poznato da na budućnost društva utiče obrazovanje."Smatra se da će učenici, posebno polaznici visokoškolskih institucija, morati da posedovati 'vrhunska znanja o korišćenju i evaluaciji stalno novih informacija. U kontekstu globalizacije očekuje se velika pokretljivost zaposlenih, što znači da će se mladi tokom školovanja osposobljavati za rad i kooperaciju sa stranim kolegama" (str. 18). Dakle, nužno slede transformacije tradicionalnog sistema obrazovanja - što je i započeto reformom obrazovanja. Ali, autor tvrdi da "danas više nego ikada stoji otvoreno pitanje: da li želimo obrazovni sistem koji će se prilagođavati društvenim promenama ili obrazovni sistem koji će inicirati promene ili čak upravljati njima?" (str. 18). Budući da stremimo ka usavršavanju i budućnosti, nezaobilazna je globalizacija kao jedno od određenja obrazovanja i vaspitanja, s tendencijom stvaranja evropskog modela školstva. Znači, neminovno je da školstvo bude povezano s obrazovnom tehnologijom i društvenim kontekstom, kao što su: obrazovanje za kvalitetne međuljudske odnose; obrazovanje za solidarnost i toleranciju, demokratiju; rad i odgovornost; poštovanje ljudskih prava; obrazovanje za smislenu komunikaciju i dijalog; kreativnost; obrazovanje za zdrav život; obrazovanje za odgovorne seksualne odnose i sl. Da bi odabrala najpoželjnije sadržaje obrazovanja, škola mora dati osnovu i postaviti temelje za proces doživotnog učenja u cilju doživotnog razvoja svakog pojedinca, tvrdi autor. Pri tom treba ceniti i podsticati učenike koji biraju "kulturu knjiga" ili "kulturu kompjutera" kao značajan izbor ali i izvor znanja, jer društvo znanja u središte svoga diskursa stavlja pojedinca. Čovek: pronalazi, stvara, uvećava, unapređuje, primenjuje i prenosi znanje drugima. Dakle, znanje je posrednik između pojedinca i društva. Obrazovan čovek je deo društva i treba da predstavlja centar uspešnosti razvoja društva znanja. A za to je veoma značajno osposobiti pojedinca za kontrolu ličnog razvoja. Preuzimajući odgovornost za vlastiti razvoj, odgovara i za razvoj društva.
Razumevanje i uvažavanje individualnih karakteristika čoveka ima značajnu ulogu u procesu učenja, ali od ponuđenih mogućnosti za učenje u zajednici treba da ima korist cela zajednica koja će svojom otvorenošću za promene (verovatno) postaviti temelje društvu znanja, tvrdi autor.
Diskurs društva znanja - kontekst za razumevanje pedagogije razvoja je poglavlje u kome su veoma studiozno, pregledno i sistematično obrađene teme: svet na raskršću - demokratski lik globalizacije; globalizacija i obrazovanje; postmodernizam kao intelektualno i kulturno poimanje stvarnosti; nauka i znanje u diskursu postmoderne; pedagogija i izazovi postmoderne; konstituisanje društva znanja - realnost ili postuliranje; uticaj informatičkog društva: univerzalna komunikacija ili novi smisao pismenosti; sinteza sistema vrednosti; multikulturalizam i obrazovanje; strategija doživotnog obrazovanja; nova saznanja i perspektive u pedagoškoj teoriji i praksi; prema paradigmi razvoja u obrazovanju/vaspitanju.
Kulturološki pristup pedagogiji razvoja je razrađen temama: pojedinac i društvo: održiva tradicija; društvo u promeni i obrazovanje pojedinca; obrazovanje i socijalna integracija; konsenzus ili disenzus; načela i integracione perspektive pedagogije razvoja.
U četvrtom poglavlju je analizirana kompetentnost kao temeljna odrednica pedagogije razvoja, gde su razmotreni: kompetentnost i ključne kompetencije; obrazovanje za akcionu kompetentnost: ka ljudskim potencijalima. Au t o r je objasnio značenje termina kompetencije (nadležan, merodavan, formalno ili stvarno osposobljen - kvalifikovan za neki posao) pri čemu tvrdi da se autori razlikuju po domenima i elementima koje, koristeći ovaj pojam, obuhvataju. "Ključne kompetencije treba da doprinesu da se aktuelne, ali i buduće životne situacije mogu uspešno savladati. Svoju tradiciju kompetencije imaju u konceptu kurikuluma, formalnom i neformalnom obrazovanju, ali i u razmatranju individualne i socijalne interakcije pojedinca, komunikacije u socijalnom ponašanju, potrebi za zadovoljavanje ličnih i društvenih potreba i slično"(str. 159). Znači, kvalifikacija za neki posao je polazna osnova, uslov i pretpostavka za uspeh u izvršavanju radnih zadataka i postizanje cilja.
Prema tome, razvoj ličnosti i pedagogija razvoja su veoma značajni i interesantni za budućnost "društva znanja". U oblasti obrazovanja i vaspitanja mnogi se zalažu za obrazovanje na svim nivoima "u cilju razvoja potencijala za kompetentan odnos i kompetentno delovanje pojedinca, koji u toj relaciji 'pojedinac-društvo' nosi specifičnu odgovornost: prema sebi, porodici, profesiji, lokalnoj i široj zajednici, ali i svim budućim generacijama"(str. 161). Ako pojedinac izvršavajući radne zadatke postigne i adekvatnu odgovornost, verovatno će imati priliku da bira društvo, zadatke, sadržaje, a na kraju i da uživa u postignutom uspehu, očekuje vedriju - bolju budućnost.
Peto poglavlje ove studije odnosi se na razvoj potencijala za akcionu kompetentnost, gde su razjašnjeni: kompetentnost kao opšta sposobnost; aspekti kompetentnosti; samokompetencija: individualni i socijalni aspekt; individuacija - osnova za razvoj samokompetencije i intrapersonalnih veština; socijalna kompetencija; socijalna kompetentnost kao složaj interpersonalnih veština; moguće orijentacije za podsticanje i razvoj sposobnosti samokompetencije i socijalne kompetencije: a) veštine orijentisane ka rešavanju problema; b) veštine orijentisane na sporazumevanje; v) veštine orijentisane ka kooperaciji; g) veštine orijentisane ka delotvornosti; d) orijentacija ka samoorganizaciji; đ) orijentacija ka celovitosti.
Au t o r ističe da obrazovanje za akcionu kompetentnost obuhvata aspekte samokompetencije, koja se razvija ovladavanjem intrapersonalnih veština i socijalne kompetencije koja se razvija ovladavanjem interpersonalnih veština. Veoma pregledno su navedene sposobnosti i jednih i drugih kompetencija, što je korisno i značajno za adekvatno obrazovanje i vaspitanje.
Posebnu osobenost studije Pedagogija razvoja predstavlja šesto poglavlje: Refleksija humanističko-razvojne paradigme na pedagošku praksu, u okviru kojeg su analizirane teorije, i to: humanističko-razvojna ili konstruktivistička teorija učenja; humanističko-razvojna teorija učenja u obrazovnoj praksi i humanističko-razvojna paradigma u procesu unapređivanja i istraživanja obrazovne prakse.
U zaključnom razmatranju, na osnovu celovitog sagledavanja potreba, uslova i mogućnosti Pedagogije razvoja, ukazano je na to da su "osnovni činioci razvoja u savremenim, razvijenim društvima danas nauka i edukacija (obrazovanje/vaspitanje). To su verovatno najfundamentalniji društveni podsistemi koji bitno artikulišu "ljudski kapital" kao najvažniji razvojni resurs svake zemlje" (str. 232). Znači, na budućnost društva utiče nivo razvoja obrazovanja i vaspitanja jer doprinose kvalitetu života i predstavljaju vrednost i za društvo i za jedinku.
Ova knjiga je značajna studija i može biti korisna svima koji prate promene, teže unapređivanju razvoja i usavršavanju obrazovanja i vaspitanja, te je preporučujemo široj čitalačkoj javnosti, a posebno stručnjacima (pedagozima, psiholozima, sociolozima, antropolozima, politikolozima i drugim.) koji su odgovorni za celokupni razvoj društva, nauke, i obrazovanja.
Ostali tekstovi iz časopisa "Nastava i vaspitanje"
Opširnije o časopisu |
